Until we meet again

until-we-meet-again

Poslednjih dana na Facebook-u aktuelna je aplikacija “My year in review”, što je sasvim u redu i ova praksa kod Facebooka mi se baš dopada, jer ima toliko momenata koje možda zaboravimo da su nam se desili tokom godine, a ovo je dobar način da se podsetimo. Ipak, kada je moj profil prošao kroz aplikaciju, delovalo mi je da krajnji rezultat ne odgovara onome kako sam ovu godinu ja videla i kako sam je prošla. Upravo zbog toga, rešila sam da proputujem sa vama ovu godinu i povedem vas na jednogodišnje putovanje. Ako bi ova godina bila jedan dan, nazvala bi je “D” day, ali nazovimo je “D” year.

Ovo je godina koja me je provozala kao da sam bila na rolerkosteru, onom najvećem, negde u Americi. Od sjajnih uspona do najstrašnijih padova – smejanja, izazova poslovnih i privatnih, saznanja, iskustava… U ovoj godini sam puno radila, imala sjajne ideje, naučila puno o ljudima, saznala i otkrila šta znači kada nekoga zaista voliš bez zadrške i šta znači gubitak. Otkrila da se dese neke stvari posle kojih nikada više ništa nije isto, posle kojih se promeniš na način koji su do tada nezamislivi. Saznala sam prave boje ljudi.

U ovih 365 dana ( još malo ) smejala sam se iz sveg srca, putovala na sever, putovala malo i na jug, putovala po Srbiji, borila se za svoje ideje na poslu i njihovu realizaciju, pustila neke ljude u svoj život, a neke sam i pustila da odu. Jednu osobu nisam pustila, ali je ona ipak otišla iz mog života, fizički. I to je najveći gubitak koji sam ikada osetila i sa kojim živim iz dana u dan. Sale ( ili u mojoj verziji Salence i Sakica ),  moj brat, nije više tu, ali je sa mnom i u mom srcu svakog trenutka. Zbog toga je ova godina najgora u mom životu. Mislila sam da se više nikada neću smejati i da je radost nestala…

kopenhagen-za-ng-post

Kopenhagen – jun 2015.

Ali…

Dok se ne sretnemo opet, Sale mi je ostavio jednu važnu lekciju koja se stidljivo pojavljivala i otkrivala iz dana u dan – zahvalnost. Zahvalnost na svemu što me okružuje. Zahvalnost na svakoj sekundi koju živim. Iako su putovanja neodvojivi deo mene, putovanje kroz koje sam prošla u poslednja četiri meseca je putovanje mog života. I zato je ovo godina zahvalnosti.

Hvala na ljubavi koju imam i koju sam napokon prihvatila kao deo svoje svakodnevice, a ne nešto na šta se čeka i očekuje da te tresne u glavu. Hvala i onima kojima nije stalo, jer znajući upravo to, mir je napokon došao i u moje srce.

Hvala na svakom momentu i strpljenju koje su za mene imali oni “moji” ( znaju ko su )

Hvala na ovih 35 godina koliko si bio moj brat, na svim prepiskama, kuckanjima, zvanjima, poljupcima i zagrljajima, nadimku koji si mi smislio, smirenosti kojom si zračio, raspravama kada uđemo u čašu na slavljima, lakoći kojom si bez pogovora pomagao drugima, što si bio tu za neke ozbiljne teme, kao i za one neozbiljne. Hvala što si bio tu. Bićeš to i sledećih 35, i još koju preko toga.

Until we meet again…

landara ronjenje

Dragana

3 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *